Kratak osvrt na razvoj privrede Vojvodine

Odlukom Velike narodne skupštine Vojvodine 25. novembra 1918. o prekidu veza Vojvodine sa Ugarskom, "kako u državnopravnom tako i u političkom i privrednom pogledu", i o njenom priključenju Kraljevini Srbiji, nastale su sasvim nove političke i privredne okolnosti u razvitku Vojvodine.

Na području Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca bilo je svega 2.064 industrijskih preduzeća sa 7.916.791.000 dinara investiranog kapitala, 155.488 radnih mesta i sa pogonom jačine 601.208 KS. U Jugoslaviji kao celini industrija 1918. je bila najrazvijenija u severnim i severozapadnim delovima države, odnosno u Sloveniji, Hrvatskoj i Vojvođanskom delu Srbije. Vojvodina (bez Srema) je učestvovala sa 428 fabrika (21,2%), 1.122.973 dinara investiranog kapitala (14,2%), 28.297 radnih mesta (18,2%) i 67.270 pogona u KS (11,6%).

Prema relativnoj razvijenosti industrije Vojvodina je bila odmah posle Slovenije. To se vidi na osnovu sledećih podataka: u Jugoslaviji kao tadašnjoj celini bilo je 5.807 stanovnika na 1 fabriku, u Sloveniji 2.073, a u Vojvodini 3.147; u Jugoslaviji po jednom stanovniku investirani kapital u industriju iznosio je 661 dinar, u Sloveniji 1.338 dinara, a u Vojvodini 834 dinara; broj radnih mesta u Jugoslaviji na 1.000 stanovnika iznosio je 13, u Sloveniji 31, a u Vojvodini 21, a pogon u KS na 1.000 stanovnika u Jugoslaviji bio je 50, u Sloveniji 86 i u Vojvodini 50c  .

Trgovina je u Vojvodini 1918. godine bila relativno razvijenija u odnosu na ostala područja. Njen značaj bio je veliki za novu državu, zbog dostignutog stepena robnosti njene privrede i izvoznih kapaciteta. Privreda Vojvodine bila je jednostrano razvijena (na bazi prirodnih bogatstava), te je bila upućena na razmenu dobara sa drugim područjima više nego bilo koji drugi kraj u zemlji. Budimpešta i Beč, koji su preko svojih trgovačkih kuća pre prvog svetskog rata dominirali u Vojvodini u prometu poljoprivrednih i industrijskih proizvoda na veliko, teško su se odricali te svoje uloge, iako se situacija posle rata izmenila. Očekivalo se da će se u Vojvodini razviti nova, grosistička preduzeća, koja će preuzeti vodeću ulogu u trgovini na veliko, ali u tome se uspelo tek delimično, bar u pogledu razmene robe sa inostranstvom i u pogledu izvoza poljoprivrednih proizvoda. U pogledu razmene robe sa drugim područjima izgledalo je da postoje široke mogućnosti i potrebe, naročito u razmeni sa tzv. pasivnim krajevima, bogatim nizom dobara kojima je Vojvodina oskudevala. Detaljistička trgovačka mreza naći će u prvim posleratnim uslovima mogućnosti punog zamaha, kao posledica "gladi za robom", izazvane dugogodišnjim ratom.

Zanatstvo u Vojvodini doživelo je svoje "zlatno doba" sredinom XIX veka. Međutim, od tada je industrija postepeno preuzimala od zanatstva funkcije u svim oblastima proizvodnje u koje je prodrla. Od tog doba situacija postaje teža za zanatstvo, jer ga industrija (najpre iz Austrije, a potom i iz Ugarske) suzbija na trzištu svojim dobrim proizvodima, koje, zahvaljujući većoj produktivnosti rada i nižim proizvodnim troškovima, prodaje po nižoj ceni. Kriza u koju je zbog toga dospelo zanatstvo u Vojvodini nije bila konjunkturna, prolazne prirode, nego konstitutivna, trajnog karaktera, ležala je u izmeni odnosa u sklopu privrede, što je neminovno vodilo ka nepovratnom gubljenju pozicija za ovu privrednu granu. No, pošto je industrija u Vojvodini do prvog svetskog rata dostigla tek početni stepen svog razvoja i pošto se industrijalizacija posle rata sporo odvijala, postojalo je široko polje rada za zanatstvo u onim granama koje su delimično industrijalizovane, a pogotovo u onim oblastima proizvodnje i usluga do kojih ona još nije bila doprla. Istovremeno su industrijalizacija, tehnički i kulturni napredak stvarali mogućnosti i potrebu za novim zanatima (automehaničarskim, elektromehaničarskim, radiotehničarskim i dr). Zanatstvo je bilo značajno i za industriju kao bogat rezervoar kvalifikovane radne snage, nužan za industrijsku proizvodnju i njen napredak.

Zanatstvo je u pogledu apsolutnog i relativnog broja zanatskih radnji u Vojvodini bilo razvijenije nego u ostalo delu Srbije i kao takvo na prvom mestu u Jugoslaviji. U ostalom, ne samo po broju radnji nego i po kvalitetnom nivou zanatskog rada, u izvesnoj meri jedino se zanatstvo u Sloveniji moglo s njime meriti, mada je, s obzirom na povoljniju kupovnu moć potrošača, vojvođansko zanatstvo u realnoj proizvodnji stajalo i ispred slovenačkog.

Pored svih osobenosti privrede Vojvodine, posle uključenja u privredno područje Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca javljaju se novi problemi koji imaju specifičan izraz na ovoj teritoriji. To se, pre svega, odnosi na agrarnu reformu i kolonizaciju i na njihove ekonomske i socijalno-političke posledice, zatim na industriju i njeno prilagođavanje novom privrednom području.

Takve su, dakle, bile političke i privredne prilike u Vojvodini neposredno po završetku prvog svetskog rata 1918, kada je pod rukovodstvom Odseka za privredu Narodne uprave za Banat, Bačku i Baranju, s Mitom Klicinim na čelu, otpočelo oživljavanje privrednog života. Ako pored svega toga dodamo i to da su krajem 1918. i početkom 1919. u celoj zemlji, a posebno u Vojvodini, opšte prilike bile veoma nestabilne, onda je sasvim izvesno da su uslovi za organizovanu delatnost trgovine, industrije i zanatstva bili zaista nepovoljni.

Oslobođenjem Vojvodine u II svetskom ratu, a u određenoj meri i pre toga, došlo je do masovne eksproprijacije niza privrednih preduzeća i njihovog pretvaranja u državna preduzeća. Na taj način državna svojina je objektivno postala materijalna osnova nove vlasti i preduslov za prelazak na plansku privredu.

Primenom mera konfiskacije na teritoriji Vojvodine, radikalno se izmenila struktura svojinskih odnosa u korist države. U stvari, konfiskacijom, sekvestrom i oduzimanjem ratne dobiti u svojinu države dospela su krupnija preduzeća. Od ukupno 922 industrijska preduzeća u državnu svojinu do 1. aprila 1945. prešlo 516, a u privatnom vlasništvu ostalo je 406 preduzeća, što pokazuje sledeća tabela:

Red br.

Proizvodna grana

Broj preduzeca

U drzavnom vlasništvu

U privatnom vlasništvu

1.

Mlinska

312

173

139

2.

Prehrambena

46

25

21

3.

Kudeljna

124

77

47

4.

Građevinska

187

88

99

5.

Mašinska

28

20

8

6.

Hemijska

24

13

11

7.

Električne centrale

48

27

21

8.

Tekstilna

91

56

35

9.

Kožarska

21

14

7

10.

Tehnološka

14

10

4

11.

Drvna

25

13

12

12.

Rudarska

2

-

2

 

SVEGA:

922

516

406

 Procesi daljih društveno-ekonomskih promena nastavljeni su usvajanjem Zakona o nacionalizaciji (decembra 1946), kojim je, pored sankcionisanja postojećeg stanja, omogućeno dalje oduzimanje privrednih preduzeća. U Vojvodini su nacionalizacijom podržavljena 894 različita industrijska preduzeća, a dopunom ovog zakona 1948. još 2.593 trgovačke i ugostiteljske radnje. Nacionalizacija je uglavnom mimoišla zanatstvo, ali je ono bilo podvrgnuto snažnoj državnoj kontroli, što je ubrzo dovelo do njegove krize i opadanja. Tako je od 21.356 zanatskih radnji, koliko je bilo u doba oslobođenja Vojvodine, njihov broj 1947. smanjen na 20.727, 1948. na 17.014, a 1949. na 12.806.

Razvoj privrede Vojvodine poslednjih pola veka odvijao se u dve državne celine i pod snažnim ekonomskim uticajem sveta, čiji je rezultat raspad socijalizma na istoku i novi svetski poredak. Raspad druge i formiranje treće Jugoslavije, ratne prilike na prostoru bivše Jugoslavije i sankcije Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija prema Srbiji i Crnoj Gori imali su presudan uticaj na kretanja i strukturu proizvodnje u privredi. Zaključno sa 1990. godinom Vojvodina je imala rast društvenog proizvoda po stopi od 5,3 % (po stanovniku 4,8%). Nagli pad je došao sa sankcijama Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija i, posle određenog oporavka, na nivou je od 50% društvenog proizvoda ostvarenog 1990. godine. Vidljive su znatne promene u privrednoj strukturi po privrednim oblastima Vojvodine. I dalje su industrija, poljoprivreda i trgovina dominantne oblasti. Učešće Vojvodine u Srbiji po osnovu društvenog proizvoda u tekućim cenama iznosi 30,7% (29,20% -1990. g.), a u stalnim (cene iz 1994.) oko 33%. Bitnije odstupanje je nastupilo upravo u ovim trima oblastima. Smanjeno je učešće industrije i trgovine, a povezano učešće poljoprivrede, i to uglavnom zato što je poljoprivreda zadržala nivo proizvodnje u većoj meri nego industrija.

STRUKTURA DRUŠTVENOG PROIZVODA U AP VOJVODINI 1 REPUBLICI SRBIJI

(Tekuće cene - mil. din. u %)

 

 

 

 

AP VOJVODINA

REP. SRBIJA

UČEŠĆE VOJVODINE %

1990.

1999.

1990.

1999.*

1990.

1999.

UKUPNO IZNOS

100.237

46.201,5

343.283

150.565,5

29,2

30,7

Industrija i rudarstvo

39,4

35,6

38,8

34,0

29,6

32,1

Poljoprivreda i ribarstvo

22,3

31,9

15,7

22,7

41,4

43,1

Sumarstvo

0,4

0,5

0,4

0,7

33,0

22,8

Vodoprivreda

0,4

0,3

0,2

0,2

46,3

57,5

Građevinarstvo

6,4

4,7

7,9

5,5

23,7

26,3

Saobraćaj i veze

6,1

5,8

7,3

9,8

24,3

18,2

Trgovina

14,6

11,8

17,8

15,4

24,0

23,5

Ugostiteljstvo

1,7

1,2

2,8

1,9

18,4

19,8

Proizvodno zanatstvo

4,1

2,1

3,5

2,4

34,2

26,0

Komunalne proizvodne delatnosti

1,3

2,0

1,4

1,8

24,2

33,6

Ostale proizvodne delatnosti

3,3

4,1

4,2

5,6

20,0

22,2

 

* Bez Kosova i Metohije

  Promena privredne strukture nije u skladu sa instaliranim kapacitetima, posebno u industriji i građevinarstvu, jer u ovim oblastima postoje neiskorišćeni kapaciteti i radna snaga, uglavnom zbog smanjenog tržišta i, nedostatka kapitala za proizvodnju i modernizaciju. Promeni privredne strukture doprinose i privatizacija i tranzicija, koje su usledile nakon sloma privrednih sistema u istočnoevropskim zemljama. Sa vlasničkog stanovišta, promena privredne strukture, iako prisutna, usporena je. Privatna preduzeća i radnje povećali su učešćše u društvenom proizvodu Pokrajine sa 6,2 % u 1990. godine i na 20,8% u 1996. godini. Takođe, poljoprivredna gazdinstva u ovom periodu povećala su učešće sa 11,7% na 24,7%. Zadružna svojina ima istu tendenciju (povećala je učešće sa 0,8% na 2,1%). Prestrukturiranje privrede je u toku, ali privatna svojina u ostalim sektorima još nije dostigla nivo u poljoprivredi. Čist društveni i državni sektor ostvario je društveni proizvod od 21,5%, iako u kapacitetima i radnoj snazi učestvuje znatno više. Oko jedne trećine društvenog proizvoda ostvario je i sektor mešovite svojine, u kojem je proces privatozacije u toku, ali čiji su potencijali i u procesu privatizacije značajni.