Arhiva

Istorijat privredne komore Vojvodine

TRGOVINSKO-INDUSTRIJSKA I ZANATSKA KOMORA U NOVOM SADU (1919-1995)

Najstarija komora koja je delovala na teritoriji današnje Vojvodine bila je Komora za trgovinu, industriju i zanatstvo u Temišvaru, osnovana 26. marta 1850. Obuhvatala je pored Banata i Bac-bodrošku Županiju, sa gradovima Novim Sadom, Somborom i Suboticom. U upravu Temišvarske komore iz Subotice birana su tri predstavnika iz industrije i pet predstavnika iz trgovine. Vojvodstvo Srbija i Tamiški Banat od 1849. do 1860. predstavljali su posebnu politicko-teritorijalnu jedinicu u okviru Habsburške monarhije za koju je carskim dekretom bilo predvideno osnivanje posebne komore, takode sa sedištem u Temišvaru.

Tokom decembra 1918, neposredno po osnivanju Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, u Novom Sadu ucestala su okupljanja vojvodanskih privrednika, na kojima su pored razmatranja opštih politickih i privrednih prilika, razmatrane i mogucnosti njihovog povezivanja i organizovanog delovanja. U takvim okolnostima nastala je ideja o neophodnosti osnivanja komore za podrucje Bac-bodroške županije, sa sedištem u Novom Sadu. Medu zagovornicima osnivanja komore, što je podrazumevalo kidanje svih formalnopravnih veza sa Komorom u Segedinu, isticao se Kosta P. Mirosavljevic (1869-1948), Kosta P. Mirosavljevicnjen potonji dugogodišnji predsednik, inace poznati novosadski trgovac i javni delatnik pre prvog svetskog rata i izmedu dva svetska rata u Novom Sadu i Vojvodini. Iz za sada nedovoljno poznatih razloga, vlasnici vecih proizvodnih kapaciteta, odnosno fabrikanti ili industrijalci, nisu hteli da budu u jedinstvenoj komori sa trgovcima i zanatlijama, te su ubrzo osnovali svoju strukovnu organizaciju - Udruženje industrijalaca, koje je postojalo i samostalno delovalo do 1926. Tako je 1. februara 1919. u svecanoj sali Matice srpske u Novom Sadu na sednici izabranih predstavnika trgovaca i zanatlija Bac-bodroške županije bila konstituisana privremena Uprava Trgovacko-zanatske komore u Novom Sadu. Na sednici izabranih predstavnika trgovaca i zanatlija Bac-bodroške županije bila je konstituisana privremena Uprava Trgovacko-zanatske komore u Novom Sadu u sledecem sastavu: predsednik Ljuba Stefanovic, trgovac; prvi potpredsednik Kosta P. Mirosavljevic, trgovac i drugi potpredsednik Sima Mašic, krojac. Sem njih, konstitutivnoj sednici Komore prisustvovali su: Jovan Totovic, trgovacki agent; Dušan Monaševic, trgovac; Veselin Kolarski, trgovac; Nikola Ivkovic, trgovac; Gustav Tolvet; Đorde Moljac, gvoždar; Jovan Pervez; Vlada Nedeljkovic, limar; Jovan Sivacki, Curcija; Nikola Velickovic, obucar i Milan Lucic, knjigovezac. Znaci, sedmorica trgovaca i pet zanatlija, s tim što je staleška pripadnost dvaju ucesnika nepoznata.

U pregledu razvitka i delatnosti Trgovacko-industrijske i zanatske komore u Novom Sadu isticu se dva perioda; prvi period je trajao od njenog osnivanja, tj. od 1919. do 1945, a drugi od 1945. do 1995.Odobrenje statuta Trgovacko-zanatskoj komori

I

Na konstitutivnoj skupštini Komore prihvacen je Statut, kojim su odredeni njeni zadaci i regulisana delatnost, pocevši od nacina održavanja sednica, do unutrašnje organizacije i odnosa. Statutom je predvideno da radom Komore rukovode predsednik sa potpredsednicima i predsednicima Izvoznickog, Uvoznickog i Finansijskog odseka. Sekretara Komore postavljao je nadležni ministar. Sasvim je razumljivo da je položaj sekretara Komore bio veoma znacajan, jer je prakticno svakodnevno rešavao najraznovrsnije probleme sa kojima se Komora susretala, a njih je bilo na pretek, od privrednih pa do politickih. Sekretar je bio neposredni starešina osoblja zaposlenog u Komori. Nesumnjivo je da Komori služi na cast da je njen sekretar, iako krace vreme polovinom dvadesetih godina, bio Mijo Mirkovic, poznati ekonomista i još poznatiji ekonomski istoriograf, naucni stvaralac veoma obimnog i vrednog opusa u kome se posebno istice Ekonomska historia Jugoslavije (Informator, Zagreb 1968).

Cinjenica da je Novosadska Komora vec u osnivanju imala odseke za izvoz i uvoz bila je posledica preovladujuceg uticaja trgovackog staleža u organizovanju privrednih subjekata u Vojvodini posle prvog svetskog rata. Ipak, takvo stanje nije potrajalo dugo, jer je 1926. Udruženje industrijalaca pristupilo Komori, pa je od tog doba njen zvanican naziv bio Trgovacko-industrijska i zanatska komora u Novom Sadu.

Neposredno posle održane konstitutivne skupštine Komore, a na osnovu podnetog Statuta, Mita Klicin, poverenik za privredu Narodne uprave Banata, Backe i Baranje odobrio je osnivanje i delatnost Komore na teritoriji Backe i Baranje do demarkacione linije koju odredi Antantina istocna vojska. Komora je zatim vec 6. februara 1919. jednim zvanicnim cirkularom obavestila komore u Beogradu, Zagrebu i Ljubljani, pa u Temišvaru i Pecuju o svom osnivanju, "... imajuci za delokrug rada celu Backu koja je ... pre pripadala pod Segedinsku komoru, a koja je pak sada povlacenjem demarkacione linije otcepljena od Backe". Cirkular se završava istaknutom željom "... na jedan solidaran rad na opšte dobro naše trgovine, zanatstva i industrije u velikoj nam i slobodnoj državi ...".

Od osnivanja (1. februara 1919) pa do pocetka marta 1919. Komora je održala više sastanaka, medu kojima je bio najznacajniji 9. marta 1919, jer su na njemu odredeni clanovi triju odseka, i to:Djordje Moljac, trgovac u Novom Sadu

* Izvoznicki odsek - Ljuba Stefanovic, predsednik iz Novog Sada; clanovi: Giga Latinic iz Novog Sada, Dušan Monaševic iz Novog Sada, Žarko Đordevic iz Starog Beceja i Đorde Pencic iz Subotice;
* Uvoznicki odsek - Kosta P. Mirosavljevic, predsednik, trgovac iz Novog Sada; clanovi: Vlada Nedeljkovic iz Novog Sada, Veselin Kolarski iz Novog Sada, Milivoj Karakaševic iz Subotice i Kosta Panic iz Subotice;
* Finansijski odsek - Sima Mašic, predsednik, iz Novog Sada; clanovi: Đoka Moljac iz Novog Sada, Gavra Malencic iz Novog Sada, Dušan Tometin iz Subotice i Vidakovic iz Subotice.

Organizaciona izgradnja Komore okoncana je avgusta 1919. izborom Koste P. Mirosavljevica za predsednika i Nikole Ivkovica za prvog potpredsednika. Na sednici je takode birano pet novih clanova Komore: Vlada Lj. Stefanovic, trgovac, dr Ivan Kobal, direktor Srpske zadružne banke, Paja St. Jakovljevic, trgovac, Gavra Malencic, svecar-voskar i Lazar Vasic, obucar. Simptomaticno je da je na ovoj sednici izborom jednog bankara za clana Komore, prvi put uspostavljena bliža saradnja izmedu bankarstva i Komore, koja ce, iako nejednakog intenziteta, u razdoblju izmedu dva svetska rata biti dosta postojana i na obostranu korist.

Zbog nedostatka relevantnih podataka, teško je reci nešto odredenije o jacini uticaja Komore na privredna kretanja na njenoj teritoriji tokom dvadesetih godina. Može se ipak sasvim pouzdano pretpostaviti da nije bio nezanemarljiv. Na takvu pretpostavku, po svemu sudeci sasvim realnu, upucuje nas pojava da je Kosta P. Mirosavljevic, predsednik Komore, 29. aprila 1920, jedini privrednik iz Vojvodine, Uredbom o ustanovljenju i uredenju Privrednog saveta bio postavljen za clana Privrednog saveta pri Ministarstvu trgovine i industrije, sa zadatkom da na zahtev ministra "daje mišljenje i cini predloge po svim pitanjima koja se odnose na trgovinu, industriju i zanatstvo, kao i profesionalu nastavu".

Medutim, do danas je ostalo malo poznato da je krajem 1919, a povodom evakuacije srpske vojske iz Temišvara, kao i "državnih nadleštava iz Temišvara u Veliki Beckerek", Ministarstvo trgovine i industrije Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca naredilo da se podrucje Banata "prikljuci novopostavljenoj Komori u Novom Sadu". Ali, to je izazvalo nezadovoljstvo banatskih privrednika, koji su 8. januara 1920. u Velikom Beckereku održali zbor pod predsedništvom Emila Gavrila i zakljucili da se odmah pristupi konstituisanju Privremene komore "da bi se organizacija Banatske komore mogla podneti Ministarstvu trgovine i industrije na potvrdu". Istovremeno je na zboru istaknuto da trgovacko-zanatski interesi "u Banatu nisu istovetni sa onima u Backoj i Baranji", pa je logicno "da se ustanovi trgovacka i zanatska komora za Banat, sa sedištem u Velikom Beckekreku u vidu produženja Temišvarske komore".

Na osnovu zakljucka i zahteva navedenog zbora privrednika Banata, 20. februara 1920. ministar trgovine i industrije Albert Kramer doneo je rešenje "da se za celo podrucje Banata sa sedištem u Velikom Beckereku osnuje privremena trgovacko-obrtnicka komora za Banat, koja ce na oznacenom joj podrucju preuzeti sve komorske agende ranije Komore u Temišvaru i kojoj ce se u tu svrhu staviti na raspolaganje i upotrebu komorska arhiva i ostale stvari što su iz Temišvara prenesene u Veliki Beckerek".

Banat je ostao izvan nadležnosti Komore u Novom Sadu u celom razdoblju izmedu dva svetska rata.

Na osnovu izmene Statuta i donošenja više pravilnika, 1927. Komora u Novom Sadu bila je reorganizovana. Osim uprave, tri sekcije (industrijske, trgovacke i zanatske), finansijskog odseka, disciplinskog suda, odbora penzionog fonda i odbora za "slavnicki fond", obrazovani su finansijsko-poreski, saobracajni i carinski odbori. Sa ovakvom unutrašnjom organizacijom Komora je docekala veoma znacajne dogadaje i promene, izazvane uspostavljanjem šestojanuarske diktature 1929, s jedne strane, i izbijanjem velike svetske ekonomske krize, s druge strane, koja nije mogla da mimoide ni Jugoslaviju.

Zakonom od 3. oktobra 1929. omogu}ena je intervencija države u privredi, i to preko Ministarstva trgovine i industrije. Zato su u nadležnosti tog Ministarstva od 1930. bili: Uprava za zaštitu industrijske svojine u Beogradu, Državni zavod za unapredenje industrije i zanatstva u Beogradu, Državni zavod za unapredenje industrije i zanatstva u Beogradu, Ured za pospešivanje obrta u Ljubljani, 14 trgovackih, industrijskih i zanatskih komora (ukljucujuci i komore u Novom Sadu i Velikom Beckereku), dva komorska ureda, 18 kontrola mera (medu njima i kontrole mera u Novom Sadu, Subotici, Velikom Beckereku i Vršcu), 18 povlašcenih trgovackih agencija u inostranstvu, 25 viših dvorazrednih i 61 trgovacka škola, 10 srednjih tehnickih i umetnicko-zanatskih škola, 34 strucne zanatske škole, 169 ženskih strucnih {kola, 346 vecernjih zanatskih škola za šegrte i zanatske pomocnike.

Zakonom o radnjama (5. novembra 1931) i Uredbom o trgovinskim, industrijskim i zanatskim komorama (5. avgusta 1931), odredena je teritorijalna nadležnost Trgovinske, industrijske i zanatske komore u Novom Sadu nad svim gradovima u Dunavskoj banovini izmedu Dunava i Tise, a na desnoj obali Dunava nad Sremskim Karlovcima i srezovima Ilok, Irig i Stara Pazova. Istom Uredbom baranjski srezovi dospeli su pod nadležnost Komore u Osijeku, a iz nadležnosti Komore u Velikom Beckereku izdvojeno je Pancevo (grad i srez) i prikljuceno Komori u Beogradu.Vlada Velike Britanije i Severne Irske obavestava komoru o sajmu u Birmingemu

Navedenim normativnim aktima istice se da je Komora javnopravna ustanova, koja se u svojim natpisima, aktima i pecatima služi državnim grbom Kraljevine Jugoslavije. Komora je svojom delatnošcu obuhvatala celokupnu industriju, trgovinu i zanatstvo, s tim što je trgovina istovremeno obuhvatala novcarstvo, ugostiteljstvo, recno brodarstvo i saobracajnu delatnost, a industrija je proširena na metalurgiju, brodogradnju i rudarstvo. U takvim okolnostima Trgovacko-industrijska i zanatska komora u Novom Sadu donela je novi statut, koji je 24. januara 1932. odobren rešenjem ministra trgovine i industrije, a 27. novembra 1932. usvojen na njenoj plenarnoj sednici. Odredbe ovog statuta ostale su neizmenjene do propasti Kraljevine Jugoslavije 1941. i uspostavljanja madarske okupacione vlasti na vecem delu komorine teritorijalne nadležnosti.

Prema odredbama novog statuta, na celu Komore bilo je Predsedništvo kao izvršni organ, koje su sacinjavali: predsednik, predsednici Trgovinskog, Industrijskog, Zanatskog, Novcarskog i Ugostiteljskog odseka, kao i zamenik predsednika Trgovinskog odseka. Komora je imala sledece organe: Komorsko vece, Predsedništvo, odseke, stalne i specijalne odbore, Komorski ured sa glavnim sekretarom, komorska zastupstva i Hemijsku laboratoriju. Pored ranijih odseka (Industrijski, Trgovacki i Zanatski) formirano je još nekoliko novih (novcarski, ugostiteljski, saobracajni i poljoprivredni) i socijalno-politicki odbor. U ovim odsecima bilo je zastupljeno preko 32.000 privrednika sa teritorije Komore, i to: 18.821 zanatlija, 10.162 trgovca, 2.880 ugostitelja, 402 industrijalca, kao i 118 novcara. Odseci su potpuno autonomno raspravljali i odlucivali o svim svojim strucnim pitanjima na plenarnim sednicama. Na podrucju Komore bilo je ukupno 112 prinudnih udruženja: 72 udruženja zanatlija, 24 udruženja trgovaca, 1 udruženje industrijalaca, 1 udruženje mlinske industrije, 1 udruženje autobuskih preduzeca, 1 udruženje štampara i 1 udruženje banaka.

Komora je imala tri vrste clanova: redovne, dopisne i pocasne. Redovni clanovi su bili pravovaljano izabrani komorski vecnici, koji imaju svoje zamenike. Za redovne clanove, odnosno komorske vecnike mogla su biti birana lica muškog pola, državljani Kraljevine Jugoslavije, koji samostalno obavljaju delatnost u trgovini, industriji i zanatstvu najmanje tri godine i koji su stalno nastanjeni u izbornom okrugu u kome su birani. Dopisne clanove Komore birali su redovni clanovi na svojim sednicama i sa mandatom koje je imalo komorsko vece. Pocasni clanovi birani su iz redova bivših zaslužnih komorskih vecnika na predlog 20 vecnika.

Redovne sednice komorskog veca održavane su tri puta godišnje, a vanredne su sazivane na zahtev ministra trgovine i industrije, odnosno bana Dunavske banovine, a po odluci Predsedništva Komore. Predsednik Komore mogao je na sednicu da pozove i pojedine eksperte za odredene privredne probleme. Plenarne sednice Komorskog veca bile su redovne i vanredne. Na njima su obavljani sledeci poslovi: biranje predsednika i potpredsednika Komore, biranje stalnih odbora, utvrdivanje i odobravanje budžeta, godišnjih racuna i raznih komorskih izdataka, davanje mišljenja nadležnom ministru o zakonskom regulisanju pojedinih privrednih problema, biranje glavnog sekretara Komore, izmene i dopune komorskih pravila i rešavanje problema u vezi sa Komorinom nepokretnom imovinom.

Clanom 2. Statuta Komore odre|eni su njeni zadaci: vodenje spiska firmi, registar, evidencija izabranih sudija, otvaranje-zatvaranje i nazivi radnji, regulisanje odnosa izmedu pomocnika i šegrta i vlasnika, odobravanje pravila udruženja, izdavanje uverenja o poreklu robe, uvozu, zapošljavanju stranih radnika, bonitetu i materijalno-finansijskom stanju firmi sa podrucja Komore, izdavanje legitimacija trgovackim putnicima i dr.

Komorina prakticna delatnost podrazumevala je dalje razvijanje komorskog sistema i njegovo prilagodavanje uslovima sve ucestalije intervencije države u privredi, zatim forsiranje i razgranjavanje organizacija, udruženja, najznacajnijih privrednih subjekata (industrijalaca, trgovaca, zanatlija, bankara, ugostitelja, mlinara, štampara, ciglara itd.) ciju je delatnost Komora nadzirala, takode pomaganje i podsticanje svakog strucnog rada, strucnog školstva i usavršavanja, ogranicavanje nelojalne konkurencije i nadrizanatstva, vodenje brige o zaštiti domacih proizvodaca i omogucavanje izvoza domace robe (posebno poljoprivrednih proizvoda), uspostavljanje što postojanijih veza sa istorodnim komorama u Kraljevini Jugoslaviji, Centralom industrijskih korporacija u Beogradu, Medunarodnom trgovackom komorom, mešovitim komorama u inostransntvu, konzularno-diplomatskim predstavništvima, povlašcenim trgovackim agencijama, nadležnim Ministarstvom trgovina i industrije, Banskom upravom Dunavske banovine (odeljenjem za trgovinu, obrt i industriju), kojima se obavezno podnosio izveštaj o radu i dostavljale publikacije o komorskoj delatnosti, u~estvovanje u radu kongresa i konferencija komora u Jugoslaviji (tako je 26. i 27. maja 1929. u Novom Sadu Komora organizovala veoma uspelu konferenciju o izvoznoj politici, carinskim i saobracajnim pitanjima u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca, a 14. i 15. juna 1931. godine Komora u Velikom Beckereku je organizovala takode uspešnu opštu jugoslovensku konferenciju komora u hidrotehnickoj službi).

Novosadska komora je posvecivala posebnu pažnju problemima mlinske i prehrambene industrije, izvoznoj trgovini, unapredenju recnog i kopnenog sadržaja, PTT službi i zakonskoj regulativi zanatstva, što je sasvim razumljivo ako se imaju u vidu proizvodna struktura i osobenosti industrijske i zanatske proizvodnje na teritoriji njene nadležnosti. Ona je u tom smislu organizovala raznovrsne tematske ankete povodom donošenja nekih zakonskih mera, u vezi s tim konsultovala se s drugim komorama u Jugoslaviji i nadležnim ministarstvima (Ministarstvom trgovine i industrije i Ministarstvom pravde).Poslanstvo Republike Francuske zahvaljuje na primljenom izvestaju o radu

Komora je pravovremeno uocila probleme od kojih je zavisio opšti napredak privrede i društva u celini, kao što su uvodenje tehnickih inovacija u proizvodni proces i povezivanje nauke sa proizvodnjom, zatim strucno usavršavanje proizvodaca radi povecanja produktivnosti rada. Komora je još 1927. osnovala Hemijsku laboratoriju u Horgošu za analizu kvaliteta aleve paprike, a 1934. Zavod za unapredenje zanatstva, trgovine i industrije, Srednje-tehnicku školu u Novom Sadu, Majstorsko-delovodsku školu i Dom "Privrednika" u Novom Sadu.

Posle komorskih izbora 15. marta 1936. konstituisano je komorsko ve}e i izabrani clanovi svih pet komorskih odseka. Predsedništvo Komore sacinjavali su: Kosta P. Mirosavljevic, predsednik, Ilija Milovancev i Dragic Mijatovic, potpredsednici, Sava Petrovic, predsednik Novcarskog odseka, Aleksandar Markovic, predsednik Ugostiteljskog odseka, Nikola Radojevic, clan Predsedništva, Slavko Stanic, glavni sekretar, dr Slavko Petrovic, Vaso Vuckovic i Todor Avramovic, referenti, i Aleksandar Tabakovic, honorarni savetnik.

Pocetkom tridesetih godina Komora je vlastitim sredstvima, ciju je osnovu sacinjavao komorski prirez, izgradila svoj Dom "koji služi za ukras Novog Sada i kao znak solidarnosti i zajednickog rada sviju privrednika ovog komorskog podrucja".

Komora je izdavala strucne publikacije: Privreda Vojvodine u 1926. (Novi Sad, 1927), Privreda Vojvodine u 1929. (Novi Sad, 1930) i Naša spoljna trgovina (Novi Sad, 1929).Podrucje Trgovinsko-industrijske i zanatske komore u Novom Sadu (1932-1939) Od 15. aprila 1936. izlazio je Komorin Slu`beni glasnik kojim je javnost obaveštavana na najneposredniji nacin o celokupnoj njenoj delatnosti. Poslednje komorsko rukovodstvo u periodu izmedu dva svetska rata sacinjavali su: predsednik Jovan Culum, trgovac; potpredsednik Julije Krajacevic, trgovac; Ilija Milovancev, industrijalac i Gustav Fister, zanatlija: glavni sekretar dr Slavko Stanic i pomocni sekretari dr Slavko Petrovic, Vaso Vuckovic i ing. Teodor Avramovic. Posle propasti Kraljevine Jugoslavije u aprilskom radu 1941. i uspostavljanja madarske okupacione vlasti u Backoj i vlasti NDH u delu Srema pod nadležnošcu Komore u Novom Sadu, njena delatnost je prakticno obustavljena.

Krajem avgusta 1941. naredbom Ministarstva unutrašnjih poslova Ma|arske popisana je imovina svih ukinutih i likvidiranih društvenih ustanova, organizacija i politickih partija na okupacionoj teritoriji, a 27. septembra 1941. godine postavljeni su privredni komesari pri novcarskim, trgovackim, saobracajnim i privrednim preduzecima, pretežno u vlasništvu Srba i Jevreja. Tako je upotpunjen sistem privrednih komora uveden još za vreme vojne uprave (od 20. aprila 1941. do 16. avgusta 1941). Posle aneksije okupirane jugoslovenske teritorije (16. decembra 1941), ma|arsko javno pravo stupilo je na snagu na okupiranim jugoslovenskim teritorijama, a to znaci i u Backoj, 8. maja 1942. Na osnovu svega toga, 26. jula 1942. naredbom predsednika Madarske vlade na anektiranom podrucju uspostavljena je delatnost madarskih trgovackih, industrijskih i zanatskih komora. Tako je najveci deo teritorije Trgovacko-industrijske i zanatske komore u Novom Sadu dospeo u sastav i pod nadležnost Komore u Segedinu. To je prakticno znacilo restitutio in integrum, što je predstavljalo jednostrano kršenje postojecih medunarodnih ugovora i postupanje suprotno medunarodnom ratnom pravu.

II

Vec u februaru 1945. godine delatnost je obnovila Trgovinsko-industrijska i zanatska komora u Novom Sadu. Nešto docnije rad je obnovila i Komora u Velikom Beckereku, odnosno Zrenjaninu. Odlukom Glavnog NOO-a, Komora u Novom Sadu, kojoj je uskoro prikljucena i Komora iz Velikog Beckereka, sprovela je registraciju ovlašcenja i dozvola svih trgovackih, ugostiteljskih i zanatskih radnji u Vojvodini. Komora je sve do svoje likvidacije u julu 1948. sa svojim udruženjima stajala na raspolaganju novoj vlasti u primeni novih privrednih propisa u oblasti trgovine, ugostiteljstva i zanatstva. Za vreme trogodišnje delatnosti obnovljena Komora izdavala je "Glasnik", koji je, izlazeci dva puta mesecno, bio prvi privredni casopis sui generis posle drugog svetskog rata u Vojvodini.TIZK obavestava javnost da je obnovila rad

Još 11. aprila 1945. odlukom Predsedništva Glavnog NOO-a Vojvodine iz Trgovinsko-industrijske i zanatske komore u Novom Sadu izdvojen je zanatski odsek i na osnovu toga formirana Zanatska komora Vojvodine. Medutim, dalekosežnije i znacajnije, po svojim posledicama, bilo je zvanicno tumacenje Ministarstva industrije FNRJ (juna 1946.) da se propisi Zakona o radnjama iz 1931. ne mogu primenjivati na preduzeca u državnom privrednom sektoru, na sekvestrirana ili na preduzeca pod državnom upravom. To su bili sasvim pouzdani nagoveštaji o inkompatibilnosti dotadašnjih komora, stvorenih i stasalih u društvu liberalnog kapitalizma, sa društvom i privredom zasnovanim na etatizmu, centralizmu, planiranju i negiranju slobodnog delovanja tržišnih zakona.

Od 1946. do 1974. osnivanje, organizacija i delatnost komora na podrucju Vojvodine bili su regulisani saveznim i republickim propisima, a od 1974, kada je Jugoslavija ustavom fakticki pretvorena u labavu konfederaciju republickih i pokrajinskih subjektiviteta, Vojvodina je svojim zakonom, formalno uskladenim sa odgovarajucim saveznim i republickim propisima, samostalno uredivala sve poslove i probleme komorskog uredenja.

Opšti zakon o zanatstvu donet 1949. imao je velik znacaj za komorsko organizovanje zanatstva. Prema njegovim propisima zanatske komore osnivane su na teritorijalnom principu i pokrivale su bivše srezove. Clanstvo u ovim komorama bilo je obavezno za sve subjekte iz zanatstva, bez obzira na karakter svojine nad sredstvima za rad. Nadzor nad njihovim radom obavljao je sreski narodni odbor.

U sistemu administrativnog upravljanja privredom, tj. u doba postojanja generalnih i glavnih direkcija od 1947. do 1952, nije bilo prostora za delovanje i aktivnost komora, posebno u proizvodnim granama koje su bile direktno pod kontrolom i upravljanjem države.

Uredbom o trgovinskim ugostiteljskim komorama (juna 1952) donekle je proširen sistem udruživanja u komore, ali samo trgovinskih i ugostiteljskih radnji, kao i poljoprivrednih dobara i zadruga. Uveden je princip dobrovoljnosti clanstva, komore su definisane kao samoupravne društvene organizacije za podrucje sreza, republike i federacije. Uredba je dozvoljavala državnim organima da komorama poveravaju obavljanje poslova iz svoje nadležnosti. Prilikom izrade propisa o trgovini i ugostiteljstvu državni organi su bili obavezni da traže mišljenje komore.

Znacajnije promene u radu i organizaciji komora uvedene su Uredbom o udruživanju privrednih organizacija, objavljenog u "Službenom listu FNRJ", br. 54/53, prema kojoj su komore i strucna udruženja, a izuzetno i zajednica preduzeca, kao što su JŽ i PTT, osnovne forme udruživanja privrednih organizacija. Na osnovu ove uredbe komore su se osnivale u oblasti trgovine, ugostiteljstva i zanatstva na podrucju sreza, odnosno grada. Ona je izricito zabranjivala svako drugo udruživanje privrede osim u komore, strucna udruženja i zajednice preduzeca. Državni organi su odredivali delatnost komora i nacin njihovog rada, oni su mogli ukinuti ili poništiti odluku komore, ako su smatrali da je suprotna pozitivnim propisima. Imali su tako|e pravo da smene organ komore, ako ocene da radi nezakonito. Osnovni zadaci ovako formiranih komora bili su: unapre|ivanje proizvodnje i robnog prometa; unapredivanje i ucvršcivanje dobrih poslovnih obicaja; rad na jacanju odgovornosti privrednih organizacija u društvu itd. Krajem 1953. u Ugostiteljsku komoru Vojvodine bilo je uclanjeno 20 lokalnih komora (14 specijalizovanih i 6 mešovitih ugostiteljskih komora). Od 139 državnih ugostiteljskih preduzeca 127 ih je bilo uclanjeno u komore, od 391 ugostiteljske radnje pri zemljoradnickim zadrugama, 310 je bilo uclanjeno u komore; od 37 društvenih ugostiteljskih organizacija u komore je bilo uclanjeno 12 i od 162 zakupljene ugostiteljske radnje u komore je bilo uclanjeno 126. To znaci da je od ukupno 734 ugostiteljska preduzeca u Vojvodini u komore bilo uclanjeno 575 preduzeca, ili 78%. Uredba od 1953. izmenjena je 1954. Odluka Narodne Skupstine APV o osnivanju Ugostiteljske komore AP Vojvodinekada je uveden još jedan oblik udruživanja privrednih organizacija: izvozno-uvozne zajednice preduze}a za zajednicko izvodenje investicionih radova u inostranstvu i za izvoz proizvoda clanova ovih zajednica. To je predstavljalo zametke poslovnog udruživanja. Komore i strucna udruženja, uskla|eni sa navedenim promenama pozitivnih propisa, poprimali su u izvesnoj meri cehovsko obeležje, sve do 1960, tj. do prestanka njihovog delovanja.

Sledeci znacajan korak u regulisanju komorske problematike predstavljao je Zakon o udruživanju u privredi, donet decembra 1957. i objavljen u "Službenom listu FNRJ", br. 1/58. Ovim zakonom istaknuta je uloga komora kao instrumenata pomocu kojih je društveno-politicka zajednica mogla da utice na procese i kretanja u privredi. To je moglo da se ostvari uvodenjem predstavnika teritorijalno nadležnih veca proizvodaca, izvršnih veca i drugih društvenih organizacija i ustanova u organe upravljanja. Uvažavajuci princip obaveznog uclanjivanja u komore, u Vojvodini su osnivane razne komore (poljoprivredno-šumarske, trgovinske, ugostiteljske, zanatske itd). Ovim zakonom utvrdeno je da komore treba da se bave sledecim poslovima: povecanjem produktivnosti rada; primenom savremenih postupaka i racionalizacije u radu i poslovanju; unapredivanjem organizacije i uslova za rad; izgradnjom, rekonstrukcijom i korišcenjem kapaciteta; kooperacijom i specijalizacijom; snabdevanjem reprodukcionim materijalom i opremom; plasmanom robe, unapredivanjem robne razmene i tržišta; utvrdivanjem merila za nagradivanje; proucavanjem i istraživanjem privrednih problema; podizanjem i usavršavanjem kadrova; iznošenjem privrednih problema pred nadležne državne vlasti i predlaganjem mera za njihovo rešavanje; saradnjom u donošenju privrednih planova i propisa o privredi i saradnjom sa organima vlasti u utvrdivanju nacela privredne politike i njenoj analizi.

Ovim zakonom otvoren je proces udruživanja privrednih subjekata na ekonomskoj osnovi, s jedne strane, i odredeni su okviri poslovnog udruživanja, s druge strane, što je sadršavao novi pravni propis iz juna 1960: Zakon o udruživanju i poslovnoj saradnji u privredi, objavljen u "Službenom listu FNRJ", br. 28/60. Ovim zakonom komore su, pre svega, usmerene na unapredenje proizvodnje i poslovanja i na rešavanje zajednickih granskih i medugranskih problema u svakodnevnoj delatnosti. Zadaci komora, prema odredbama Zakona, ostali su uglavnom neizmenjeni, iako su u njima uocljiva nastojanja da se razgranice ili odvoje od funkcija organa državne vlasti, da se iz komora i strucnih udruženja izdvoje dotadašnje funkcije poslovno-tehnickog i "servisnog" karaktera i da se strucna udruženja oslobode cehovskog i tehnicko-distributerskog karaktera. Medutim, i dalje je zadržan princip obaveznog clanstva i teritorijalne organizacije privrednih subjekata u obrazovanju komora, cija je delatnost i dalje ostala pod nadzorom organa državne vlasti.

Jedinstvenom privrednom komorom tešilo se uspostavljanju takvog privrednog povezivanja i organizovanja koje ce biti u mogucnosti da integralno i kompleksno razmatra i rešava privredne probleme, a da veza sa clanstvom ne bude oslabljena.

Pravnu osnovu za obrazovanje jedinstvene privredne komore u Vojvodini sacinjavao je savezni zakon, odnosno republicki zakon o obrazovanju jedinstvenih privrednih komora za podrucja autonomnih jedinica, objavljen u "Službenom glasniku NR Srbije", br. 24/62. Rešenjem Izvršnog veca Narodne skupštine AP Vojvodine 24. jula 1962. odre|en je broj clanova Upravnog odbora Pokrajinske privredne komore i zadužen Sekretarijat za opšte privredne poslove Izvršnog veca da sazove prvi sastanak Upravnog odbora Pokrajinske privredne komore. Usled svega toga, rešenjem Izvršnog veca Narodne skupštine AP Vojvodine imenovan je prvi predsednik Privredne komore Vojvodine.

Tako je Vojvodina prvi put u svojoj istoriji dobila jedinstvenu privrednu komoru. Ukinut je partikularizam u organizovanju i povezivanju privrednih subjekata na teritoriji koja od završetka drugog svetskog rata sacinjava politicko-teritorijalnu jedinicu - Autonomnu Pokrajinu Vojvodinu. To je nesumnjivo oznacavalo progresivno društveno dogadanje, pa prema tome višestruko je korisno i znacajno. Medutim, ne bi trebalo gubiti iz vida da je to krupno istorijsko dostignuce uglavnom ostvareno ne autonomnom voljom i zahtevom vojvodanskih privrednih subjekata, nego na osnovu nalaza, potreba i želja odredenih politickih subjekata, koji su u datim istorijskim okolnostima celokupnu problematiku komornog organizovanja privrede u Vojvodini sprovodili i sproveli u ime ocuvanja društvene svojine i samoupravljanja, kao ustavnih postulata problematicnog društveno-ekonomskog sadržaja i koji su, po svemu sudeci, inkopatibilni sa savremenom tehnološkom revolucijom i opštim društvenim napretkom.Sluzbeni list SAPV

Delatnost i uloga Privredne komore Vojvodine tokom šezdesetih, a posebno tokom sedamdesetih i osamdesetih godina još nije u punoj meri ni obelodanjena ni proucena. Ipak, zna se da su njena dotadašnja prava i dužnosti ostali neokrnjeni i tokom prelomnih društveno-politickih dogadaja u Jugoslaviji pocetkom sedamdesetih godina, okoncanih donošenjem Ustava 1974. kojim je inaugurisan proces rastakanja Jugoslavije kao države. I ne samo to. Privredna komora Vojvodine je, formalnopravno posmatrajuci, na osnovu nacela Ustava iz 1974. još više osamostaljena, a posebno prema istorodnim republickim i saveznim organizacijama.

Prakticna primena novog statusa Vojvodine, na osnovu Ustava iz 1974. kojim je de facto stekla mnoge elemente državno-pravnog subjektiviteta, na Privrednu komoru Vojvodine izvedena je na sledeci nacin: Skupština SAP Vojvodine donela je Zakon o udruživanju u privredne komore, objavljen u "Službenom listu SAP Vojvojdine", br. 10/74, kojim je potpuno samostalno ure|eno pitanje udruživanja privrednih organizacija u komore. Na osnovu navedenog Zakona za podrucje Vojvodine osniva se Privredna komora Vojvodine, a takode je omoguceno i osnivanje komora za podrucje opština, kao i regionalnih komora za teritorije više opština. Opštinske, odnosno regionalne komore osnivaju privredne organizacije zakljucivanjem Samoupravnog sporazuma o udruživanju komora. Na osnovu ovog zakona, 1975. osnovano je šest regionalnih privrednih komora na podrucju Vojvodine (RPK Novi Sad, RPK Subotica, RPK Zrenjanin, RPK Pancevo, RPK Sombor i Sremska privredna komora), koje su se, izmedu ostalog, bavile: unapredenjem proizvodnje, prometa i usluga, povecanjem produktivnosti rada; primenom savremenih tehnicko-tehnoloških postupaka i racionalizacijom u radu i poslovanju; unapredivanjem uslova i organizacije rada i poslovanja; uskladivanjem izgradnje, rekonstrukcije i korišcenja kapaciteta; unapredivanjem poslovnog i drugog udruživanja, poslovno-tehnicke saradnje, kooperacije i specijalizacije, podsticanja udruživanja rada i sredstava; unapredivanjem plasmana robe i dr. U komore su mogle da se udružuju i organizacije iz oblasti društvenih delatnosti. Pravo i dužnost komora bilo je da se obracaju nadležnim društvenim organima radi uredivanja odredenih pitanja iz oblasti privrede od interesa za svoje clanove.

Sadašnja organizacija komora u Vojvodini zasnovana je na Zakonu o udruživanju u privredne komore iz 1979. Organizacija i rad komora odre|eni su statutima komora.

U suštini, Privredna komora Vojvodine je asocijacija privrede Vojvodine, organizovana u 13 udruženja, i to: Udruženje poljoprivrede, prehrambene industrije i vodoprivrede; Udruženje metalne i elektroindustrije; Udruženje hemijske industrije i energetike; Udruženje gradevinarstva i gradevinskog materijala; Udruženje tekstilne i kožarsko-preradivacke industrije; Udruženje trgovina; Udruženje turizma i ugostiteljstva; Udruženje saobracaja i veza; Udruženje graficke industrije; Udruženje male privrede; Udruženje privatnih preduzeca; Udruženje komunalno-stambene privrede i Udruženje šumarstva i drvnopreradivacke industrije.

Pored navedenih udruženja u Komori su organizovani i koordinacioni odbori radi uskla|ivanja stavova u pitanjima od opšteg interesa za privredu Vojvodine ili više njenih grana. Udruženje i koordinacioni odbori su osnovni oblici organizovanja i rada u Privrednoj komori Vojvodine. U Komori tako|e postoje komisije i radna tela, pomocu kojih se ostvaruju odredeni zadaci.

Privredna komora Vojvodine je, u nedavnoj prošlosti, pokazala da ume da uoci najsuštastvenije probleme privrednog razvitka Vojvodine i da ponudi odgovarajuca rešenja. Tako su njena rukovode}a i radna tela u periodu od 1957. do 1980. razmatrala, izmedu ostalog, sledece teme i tematske oblasti iz privrednog razvitka Vojvodine: Aktuelni privredni problemi u Vojvodini; Stepen iskorišcenosti kapaciteta u vojvo|anskoj privredi; Aktuelna pitanja daljeg razvoja društveno-ekonomskih odnosa u saobracajnoj privredi Vojvodine od 1978. do 1980; Aktuelna kretanja u privredi Vojvodine u 1977; Podsticanje razvoja i unapredivanje male privrede Vojvodine; Aktuelnosti i mere za ostvarivanje ekonomske stabilizacije u organizacijama privrede u Vojvodini koje posluju sa gubicima.

Ovome bi tako|e trebalo dodati da su na sednicama Predsedništva Privredne komore Vojvodine 24. januara 1977. i 28. februara 1978. i Izvršnog odbora Privredne komore Vojvodine 28. septembra 1978, a povodom donetog Zakona o udruženom radu (1976) bila uocljiva nastojanja tadašnjih potpredsednika Komore i još nekih komorskih rukovodilaca da uclanjivanje privrednih subjekata u komore bude dobrovoljno, a to znaci na osnovu njihovih interesa, što je u svakom slucaju simbolizovalo napore, iako neostvarene, da komorski sistem usvoji nacela tržišne ekonomije, s jedne strane, i da bude "produžena ruka" organa državnih vlasti i pokrajinskih politickih foruma, s druge strane.

Posmatrano sa stanovišta savremenih prilika i okolnosti u svetu i našoj zemlji, jedva da je potrebno posebno ukazivati i dokazivati da je Privredna komora Vojvodine još kako potrebna i dobrodošla koliko Vojvodini, toliko i SR Jugoslaviji. S obzirom na bogato istorijsko iskustvo, ne bi trebalo sumnjati u njenu rešenost da što pre prona|e radno mesto i ulogu u procesu tranzicije našeg društva u celini.

Opšta obeležja privredne komore Vojvodine

Danas se Privredna komora Vojvodine u uslovima privrednih i društvenih reformi i prelaska na tržišnu privredu opredelila za preispitivanje sopstvene uloge u novim uslovima, koristeći se pri tome, iskustvima komora u zemljama sa razvijenom tržišnom privredom. Komora teži da se organizuje kao samostalna poslovna i stručna asocijacija privrednih subjekata i drugih oblika udruživanja i organizovanja.

Imajući u vidu potrebe privrednih subjekata i izmenjen privredno sistemski ambijent kao i mogućnosti privrede u celini, Privredna komora Vojvodine je prilagodila i uskladila svoju organizaciju i poslovanje sa tim zahtevima.

Tržišni način privređivanja i druge promene uslovile su izmenu u strukturi članstva.

Privredna komora Vojvodine organizovana je kao stručna asocijacija čiji je osnovni smisao rada i poslovanja kvalitetno pružanje pomoći i usluga svojim članovima i zastupanje njihovih interesa.

Članovi Privredne komore Vojvodine su sva pravna i fizička lica koja obavljaju registrovanu privrednu delatnost na teritoriji AP Vojvodine, bez obzira na oblik vlasništva.

Posebno su uvažene potrebe organizovanja privatnih preduzetnika osnivanjem Zajednice Udruženja privatnih preduzetnika u okviru Komore.

Težište aktivnosti i sadržaj rada usmereni su na:

1. Zastupanje zajedničkih interesa u postupku pripreme zakona i drugih propisa i mera u oblasti privrednog sistema;

2. Organizovanje i obezbeđivanje uslova za dogovaranje i susretanje privrednika radi usklađivanja stavova i predloga, razmene iskustva, uspostavljanja poslovnih veza;

3. Unapređivanje i uspostavljanje ekonomske saradnje sa inostranstvom, organizovanje susreta i kontakata sa inostranim poslovnim partnerima, istraživanje inostranog tržišta i pružanje poslovnih informacija svojim članovima;

4. Organizovanje i funkcionisanje jedinstvenog informacionog sistema za potrebe privrede, organa i tela Komore i obezbeđivanje odgovarajućih poslovnih informacija svojim članovima;

5. Organizovanje stručnog obrazovanja kadrova u privredi;

6. Organizovanje i pružanje stručne pomoći članovima u unapređenju njihovog poslovanja, naročito u oblasti marketinga, povezivanje nauke i privrede, uvođenje novih tehnologija, pribavljanje poslovnih informacija i znanja;

7. Rad na jačanju poslovnog morala i negovanju dobrih poslovnih običaja.

Delokrug sadašnjeg rada Komore proširen je određenim aktivnostima koje odgovaraju novim uslovima rada i poslovanja njenih članova, kao i njihovim potrebama.

Polazeći od značaja savremene obrade poslovnih informacija osnovan je Informacioni centar, sa ciljem da razvija, organizuje i obezbeduje efikasno funkcionisanje sopstvenog integralnog informacionog sistema preko koga će korisnici, saglasno njihovim potrebama, imati direktan pristup svim raspoloživim bazama podataka, samim tim i jaku informacionu osnovu koju pruža komorski sistem svojim članicama u obezbeđenju logističke podrške u marketinškom odlučivanju, odnosno u kreiranju poslovne i razvojne politike preduzeća.

Uvažavajući promene u privrednom sistemu, značaj svojinske transformacije i strukturnih promena u privredi, proširen je delokrug rada Komore ovim aktivnostima.

Značajan deo rada Komore posvećen je ekonomskim odnosima sa inostranstvom. Najintezivnija saradnja ostvaruje se sa regijama susednih zemalja, kao i sa njihovim komorama.

Komora je veliki deo svojih aktivnosti posvetila podsticanju i unapređenju sistema kvaliteta u preduzećima prema zahtevima serije standarda JUS ISO 9000 i JUS ISO 14000 (ekološki menadžment).

Politika kvaliteta *

POLITIKA KVALITETA Politika neprekidnog unapređenja kvaliteta usluga koje PKV pruža svojim članovima i korisnicima usluga, trajno je opredeljenje, stalna odgovornost i briga rukovodstva i svih zaposlenih u PKV, što se postiže: - integracijom znanja, iskustva i sposobnosti u pružanju usluga u PKV kojima se teži ispunjenju potreba i prevazilaženju očekivanja članova i korisnika usluga PKV, - pružanjem usluga i obavljanjem programskih aktivnosti u skladu sa zakonskom regulativom, opštim aktima PKV i običajima dobre privredne prakse i poslovnog morala, - saradnjom sa komorskim sistemom u zemlji i inostranstvu, obrazovnim i naučno istraživačkim institucijama, na razvoju usluga i procesa kojima se te usluge ostvaruju i podržavaju, uz maksimalnu kreativnost i inovativnost, - saradnjom sa nadležnim organa vlasti i drugim institucijama, po svim aktivnostima na unapređenju i stvaranju opšte povoljnog ambijenta za privredne subjekte AP Vojvodine, - doslednim sprovođenjem i neprekidnim unapređenjima sistema menadžmenta kvalitetom od strane svih zaposlenih u PKV, do potpunog ovladavanja menadžmenta kvalitetom i ostvarenjem liderskog statusa PKV u komorskom sistemu zemlje, uz ostvarivanje visokog nivoa efikasnosti i efektivnosti u procesu rada, - primenom procesnog i sistemskog pristupa u aktivnostima upravljanja poslovima PKV, - odlučivanjem na osnovu činjenica, - permanentnim i planskim obrazovanjem svih zaposlenih u PKV aktuelnim znanjima iz oblasti delatnosti PKV, struke i savremenog menadžmenta kvalitetom, uz vođenje dosledne politike u oblasti ljudskih redursa, u cilju njihovog racionalnijeg rada i brigom o zaposlenima, kroz isplatu zarada primerenih rezultatima rada i poslovnim rezultatima PKV. Preduzimljivom poslovnom politikom u pomenutim oblastima rukovodstvo PKV će u okvirima mogućnosti i ambijenta koga stvara zajednica težiti da PKV bude: - mesto ostvarivanja interesa i potrebe članova i korisnika usluga PKV, - potpuno usredsređena na članove i korisnike usluga PKV, - organizacija koja potpuno koristi sposobnosti svojih zaposlenih uz postizanje maksimuma dobiti za njih, - organizacija u kojoj se razvoj i unaprešuju svi raspoloživi resursi: ljudskih, tehnićkih, trhnoloških i finansijskih, - organizacija koja će na bazi partnerskog odnosa sa članicama i aktuelnim organima vlasti stvoriti afirmativnu dobit za društvo u celini, PKV i organizacije koje pružaju usluge PKV i - lider u obuci i primeni tehnika savremenog menadžmenta i predvodnik pokreta za očuvanje i zaštitu čovekove okoline u AP Vojvodini.

Privredna komora Vojvodine *

 

Prvi februar 1919. godine.

Datum iz istorije u naslovu koji označava rađanje i početak života institucije koja je osnovana za dobro i u interesu trgovaca, zanatlija, kasnije, industrijalaca, privrede i poslovnog sveta, nauke i obrazovanja, privrednog i ekonomskog sistema koji je prolazio različite faze razvoja i društvenog uređenja. Taj organizovan sistem je uspevao da se prilagodi vremenu i uslovima i uvek je bio stecište radnom i poslovnom čoveku, željnog znanja i novih dostignuća, vizionaru budućnosti, racionalnom u svom interesu.

Privredna komora Vojvodine, jedna od najstarijih institucija privrede i poslovnosti, prolazila je kroz različite forme sopstvenog organizovanja, prilagođavana potrebama svojih članova, ali i državnih potreba, izrastala je u vremenu koje su diktirali procesi ekonomskog, istorijskog i političkog razvoja.

Da li je subjektivan doživljaj članova koji kažu da je ona svojevrsni Svetionik privrede, poslovnosti, nauke, novih tehnologija, oko koga se okupljaju poslovni i napredni ljudi, ljudi razvoja, oni kojima je ekonomija i budućnost cilj ili je reč o naglašavanju sopstvenog značaja i nije toliko važno. Istina je da ona traje i da je u svakom istorijskom razdoblju imala svoje definisano mesto u privrednoj delatnosti.

Matica koja okuplja sve ono produktivno, ambiciozno, kreativno, željno progresa i napretka. 

Privredna komora Vojvodine danas predstavlja interesnu, samostalnu i poslovno stručnu organizaciju preduzeća, preduzetnika i drugih oblika organizovanja u privrednoj delatnosti, koje povezuju zajednički poslovni interesi, ali i interesi važnih za privredu u Pokrajini.

U okviru jedinstvenog komorskog sistema u Srbiji, na teritoriji Autonomne pokrajine Vojvodine deluje Privredna komora Vojvodine, koju čine regionalne privredne komore sa sedištem u Zrenjaninu, Kikindi, Novom Sadu, Pančevu, Somboru, Sremskoj Mitrovici i Subotici, koje međusobno sarađuju na poslovima i zadacima od zajedničkog interesa i interesa svojih članova, razmenjuju informacije i iskustva, koordiniraju svoj rad i aktivnosti u vođenju zajedničkih komorskih aktivnosti i jedinstveno nastupaju u zaštiti interesa svojih članova prema državnim organima, organima lokalne samouprave, sindikatima, udruženjima poslodavaca, strukovnim asocijacijama i drugim institucijama sistema.

Članstvo u Privrednoj komori Vojvodine čine preduzeća i drugi oblici organizovanja koji obavljaju privrednu delatnost, banke i druge finansijske organizacije, preduzetnici preko opštih udruženja preduzetnika, zemljoradničke zadruge preko Zadružnog saveza Vojvodine, delovi preduzeća, banaka i osiguravajućih kuća koji obavljaju delatnost na području AP Vojvodine, bez obzira što im je sedište van teritorije Pokrajine.

Devet je decenija života i rada Privredne komore u Vojvodini od kako je ona prekinula veze sa Ugarskom „kako u državnopravnom tako i u političkom i privrednom pogledu“ i Odlukom Velike narodne Skupštine Vojvodine 25. novembra 1918. se priključila Kraljevini Srbiji.

Dva meseca nakon toga u Svečanoj sali Matice srpske, konstituisana je Trgovačko zanatska komora u Novom Sadu sa privremenom Upravom u sledećem sastavu:

Ljuba Stefanović, trgovac, predsednik, Kosta P. Mirosavljević, trgovac, prvi potpredsednik, Sima Mašić, krojač, drugi potpredsednik.

Na sednici su prisustvovali i Jovan Totović, trgovački agent, Dušan Monašević, trgovac, Veselin Kolarski, trgovac, Nikola Ivković, trgovac, Gustav Tolvet, Đorđe Moljac, gvožđar, Jovan Pervaz, Vlada Nedeljković, limar, Jovan Sivački, ćurčija, Nikola Veličković obućar i Milan Lučić, knjigovezac.

Bio je to novi početak u Srbiji, nakon šezdeset devet godina koje su novosadski trgovci i zanatlije proveli organizovani u komori koja je imala sedište u Temišvaru i Segedinu.

Svestraniji i aktivniji rad Komore primetan je od 1926. godine, a godinu dana kasnije sledi reorganizacija kojom se proširuje sadržaj i oblici organizovanja. Uz postojeće sekcije, odseke i fondove, formiraju se i Finansijsko-poreski, saobraćajni i carinski odbori, što je imalo pozitivne uticaje na njen rad i status.

U narednom periodu, Komora se razvija i obogaćuje sadržaj rada i formi organizovanja što potvrđuje porast interesovanja trgovaca, industrijalaca i zanatlija koji se osvedočuju u rezultatima pokretanih inicijativa pred državnim organima u funkciji njihovog poboljšanja položaja i kvalitetnijeg ambijenta za napredak svojih delatnosti.

Tako, Trgovačko-industrijske i zanatske komore svoje inicijative definišu u vidu rezolucija ili predloga nadležnim ministarstvima, kada se radi o poboljšanju prilika u saobraćaju, proširenja teretne stanice u Novom Sadu, upotrebe železničkih magacina, donošenja jedinstvenog Zakona o javnim skladištima, poboljšanju poštanskog – telefonskog – telegrafskog saobraćaja, efikasnosti pravosuđa, zaštite domaće zanatske proizvodnje i usluga u carinskoj politici, obezbeđivanje uslova za školovanje i osposobljavanje stručnjaka i kadrova potrebnih privredi onog vremena…

Komora je 1930. godine izgradila svoj dom, koji kako je isticano, „služi za ukras Novog Sada i kao znak solidarnosti i zajedničkog rada svih privrednika ovog komorskog područja“.

Istovremeno, Komora je izdavala pojedine stručne publikacije kao što su Privreda Vojvodine, Naša spoljna trgovina i Službeni glasnik putem kojih je obaveštavala javnost na najneposredniji način o celokupnoj svojoj delatnosti.

U periodu do početka Drugog svetskog rata, Komora je jačala i svoju materijalnu osnovu, brojčano i strukturalno se razvijala kao važan segment poslovanja u trgovini, zanatstvu i industriji Vojvodine. Uz osnivače Komore iz 1919. godine, istaknuti funkcioneri i pojedinci Komore u periodu pre rata su Daka Popović, Božo Pravica, Gedeon Dunđerski, dr Branko Petrović, Đoka Dunđerski, Ilija Milovančev, Dragić Mijatović, Nikola Tanurdžić, Jovan Ćulum, dr Slavko Stanić…

Sa prvim danima okupacije, celokupna imovina Komore u Novom Sadu je popisana i preuzeta po nalogu okupacionih vlasti pod kontrolu Janoša Abrahama, trgovca iz Novog Sada. U njoj je bila ogromna vrednost u nekretninama, nepokretnoj i pokretnoj imovini, depozitima u bankama, štednim ulozima, penzionom i drugim fondovima koje je osnovala i kontrolisala Trgovačko – industrijska i zanatska komora u Novom Sadu.    

Po završetku rata, nove vlasti su obnavljale razrušenu privredu. Poslovi na obnovi su posebno bili u oblasti privrede i zanatstva. Od svih industrijskih grana, najbrže su se razvijale one koje su bile tesno povezane sa poljoprivredom, kao što su mlinska,, prehrambena, kudeljarska i  ciglarska industrija. Paralelno sa obnovom, sprovođen je postupak oduzimanja sredstava za proizvodnju u svim proizvodnim oblastima. Imovina je konfiskovana od okupatorskih saradnika, da bi u decembru 1946. Zakon o nacionalizaciji stvorio pravni okvir za oduzimanje privrednih preduzeća u privatnoj svojini. U novim društveno ekonomskim uslovima je obnovljen i rad Trgovinsko – industrijske i zanatske komore u Novom Sadu. Dva meseca pre toga je odlukom Glavnog izvršnog odbora APV obavljeno spajanje Trgovinsko industrijske komore u Novom Sadu i Trgovinsko privredne komore u Petrogradu u jednu komoru koja je delovala na području cele Vojvodine. U tom periodu, Komora je bila pomoćni organ narodne vlasti i stručni konsultant za privredna pitanja. Ceneći da je po okončanju rata zanatski deo izdvojen u novoformiranu komoru, a postulati trgovinsko industrijske komore postavljeni u Kraljevini, nisu bili održivi za društvo sa privredom zasnovanom na etatizmu, centralizmu, planiranju, negiranju slobodnog delovanja tržišnih zakona, pre svega zakona o vrednosti. Uz pretrpljenu ratnu štetu i u novim ekonomskim i političkim okolnostima u suštini temeljno izmenjenim u odnosu na stanje između dva svetska rata, Trgovinsko industrijska komora u Novom Sadu je likvidirana jula 1948. godine.

 Međutim, gransko organizovanje komorskog sistema otpočelo je 1950. godine. Te godine je uvedeno samoupravljanje u desetak fabrika, kao eksperimentalni primer koji je prethodio donošenju Zakona o samoupravljanju 1952. godine, na čijim osnovama je izgrađen novi sistem društveno ekonomskih odnosa u Jugoslaviji, a time i u Vojvodini. U Vojvodini su te pedesete godine, stvorene: Ugostiteljsko turistička komora,Trgovinska komora, Poljoprivredna i Poljoprivredno – šumarska komora koje su uz postojeću Zanatsku komoru, Zadružni savez Vojvodine i Savez zanatskih i ne zemljoradničkih zadruga APV, činili komorski sistem u Vojvodini. Takvo organizovanje je potrajalo do 1962. god. kada je stvorena Pokrajinska privredna komora, a prestale su da postoje pomenute granske komore. Ovim činom Vojvodina prvi put u svojoj istoriji je dobila jedinstvenu privrednu komoru. Njena organizacija se temeljila na granskoj podeli privrednih delatnosti u okviru trinaest saveta iznad kojih su bili Skupština i Upravni odbor i to: Savet za preradu metala i elektro – industriju, Savet za tekstil, kožu, gumu i obuću, Savet za grafičku industriju i novinsko izdavačku delatnost, Savet za energetiku i hemijsku industriju, Savet za građevinarstvo, Savet za saobraćaj, Savet za poljoprivredu i prehrambenu industriju, Savet za šumarstvo, drvnu industriju, celulozu i papir, Savet za zadrugarstvo, Savet za trgovinu, Savet za uvoz i izvoz, Savet za ugostiteljstvo i turizam i Savet za zanatstvo i komunalnu privredu. Prvi predsednik Pokrajinske privredne komore bio je Stipan Marušić.

Privredni i ukupan razvoj nikada nije mogao bez kvalitetnih kadrova i progresivnih tokova u kojima nauka i obrazovanje predstavljaju osnovu. Zato je Pokrajinska privredna komora u svom sadržaju rada, već u godinama nakon svog konstituisanja u jedinstvenu Komoru periodično, ali u kontinuitetu, tretirala pitanja programiranja i finansiranja naučno istraživačkog rada za potrebe privrede. Saradnja sa visokoškolskim i naučnim institucijama je širena i prema društvenim organizacijama i stručnim udruženjima u kojima se interesno organizovao stručni i kadrovski potencijal. To su organizacije Savez inženjera i tehničara, Savez pronalazača i autora tehničkih unapređenja, Savez ekonomista, Narodna tehnika…

Formiranje jedinstvene Privredne komore u Vojvodini jeste značajan događaj u istoriji komorskog sistema, iako se nije temeljio isključivo interesom i inicijativom  Vojvođanskih privrednih subjekata, već po najviše voljom političkih institucija koje su u datim istorijskim okolnostima celokupnu problematiku komorskog organizovanja privrede u Vojvodini sprovodili u ime očuvanja društvene svojine i samoupravljanja. Počev od formiranja, pa kasnije do svih etapa razvoja samoupravljanja, Pokrajinska privredna komora sa celinom komorskog sistema u tadašnjoj Jugoslaviji je prihvatala poziciju institucije u kojoj je stvaran ambijent za prenošenje programa, rešenja i mera  vodeće političke snage koja je kreirala i odlučivala o politici ekonomskog i privrednog razvoja zemlje i društva. To se posebno odnosi na značajna društveno ekonomska dešavanja i događanja poput donošenja Srednjoročnih planova razvoja počevši od 1966 – 1970, pa narednih koji su sledili, zatim privredne reforme 1965. ustavnih amandmana 1971, Ustava 1974. pa sve do donošenja Zakona o udruženom radu 1976.  i Zakona o udruživanju u privredne komore 1979.

Bez obzira na ulogu i poziciju u političkom sistemu, Pokrajinska privredna komora je postala i bila važan činilac praćenja, analiziranja i ocenjivanja privrednih tokova, inicirala je i predlagala, preporučivala i pripremala sistemska rešenja koja su bila od izvanrednog značaja za celokupni razvoj Pokrajine i Zemlje u celini. Svojom mnogostrukom uspešnom delatnošću praktično je pokazala istorijsku opravdanost i nadmoć jedinstvenog komorskog načina organizovanja, nad prethodnim granskim komorskim sistemom. Na putu izrastanja šezdesetih i sedamdesetih godina su je uspešno predvodili njeni predsednici: Milan Novković (1963 – 1965), Đorđe Gvozdenović (1965 – 1972), Mihalj Šefer (1972 – 1974).

Njena uloga u sprovođenju strateških privredno ekonomskih zadataka je rasla sa unapređivanjem tadašnjeg političkog sistema socijalističkog samoupravljanja, a  naročito nakon Ustava 1974. na čijim načelima Pokrajinska privredna komora menja naziv i sadržajni status u Privrednu komoru Vojvodine. Učinjeno je to dva meseca nakon usvajanja Ustava Vojvodine, 22. aprila na sednici Skupštine SAP Vojvodine, na kojoj je donet Zakon o udruživanju u privredne komore. Ovim Zakonom je potpuno samostalno uređeno pitanje udruživanja privrednih organizacija u Pokrajini u okviru komore.

Zakon je predvideo zadatke Privrednoj komori Vojvodine kojim je utvrđeno da se radi zajedničkog unapređivanja rada i poslovanja Komora bavi naročito pitanjima: unapređivanja proizvodnje, prometa i usluga; povećanja produktivnosti rada; primene savremenih tehničko tehnoloških postupaka i racionalizacije u radu i poslovanju;unapređivanju uslova i organizacije rada i poslovanja; usklađivanju izgradnje i rekonstrukcije i korišćenja kapaciteta;unapređivanja poslovnog i drugog udruživanja; poslovno tehničke saradnje , kooperacije i specijalizacije, podsticanja udruživanja rada i sredstava…

Ovim Zakonom Komora je imala pravo i dužnost da nadležnim pokrajinskim organima predlaže način regulisanja određenih odnosa od značaja za svoje članove i da podnosi obrazložen zahtev za donošenje zakona i drugih propisa kojima bi uredila druga pitanja koja su za njih od interesa. Istovremeno je predviđeno da Komora učestvuje sa nadležnim organima društveno političke zajednice u izgradnji i razvoju privrednog sistema i daje inicijativu za utvrđivanje ekonomske politike i za donošenje mera za njeno sprovođenje. 

Na temelju Zakona, osnovane su i regionalne privredne komore: Novi Sad, Subotica, Zrenjanin, Pančevo, Sombor i Sremska privredna komora.  

Ovakve nadležnosti su otvarale značajno učešće Komore u privredno ekonomskom sistemu Pokrajine. Ona je bila nosilac aktivnosti u pripremama za donošenje rezolucija o osnovama politike društveno ekonomskog razvoja SAP Vojvodine, njeno praćenje i sprovođenje, zatim strateških planskih dokumenata kojima su projektovani periodi razvoja privredno ekonomskog razvoja, poput srednjoročnih planova SAP Vojvodine.

Prvi predsednik Privredne komore Vojvodine bio je Jon Srbovan (1974 - 1980). Nakon toga usledile su godine sa jednogodišnjim mandatom predsednika, saglasno sistemskim rešenjima o mandatima u državnim i društveno političkim organizacijama. Predsednici su bili: Jožef Borza (1981.), Velimir Vukmanović (1982.), Miloš Vlaisavljević (1983.), Jožef Šimovič (1984.).

Nakon ovog perioda, ukinuti su jednogodišnji mandati, pa su predsedničku dužnost obavljali Milorad Felbab (1984 – 1988) i dr Andraš Mora (1988 – 1990).               

 Dok je tokom osamdesetih i devedesetih godina teklo pravno uobličavanje okolnosti i prilika u kojima je delovala Privredna komora Vojvodine, vojvođanska privreda je tokom tih osamdesetih poslovala u uslovima privredne stagnacije u opšte jugoslovenskim okvirima. Tokom devedesetih, njenu delatnost su neposredno usmeravali Nikola Stojšić, predsednik (od 1990), Momčilo Bajagić, generalni sekretar (1988.- 1994.) i mr. Dušan Vučičević, generalni sekretar (od 1994) u vrlo teškim uslovima izazvanim secesijom četiri republike bivše SFRJ i zavođenjem sankcija prema novoosnovanoj SRJ.

Raspadom SFRJ i sistema na kome je zasnovano nekadašnje uređenje i uspostavljanjem višestranačkog parlamentarizma u novoj zemlji, menjali su se suštinski i društveno ekonomski odnosi i privredni sistem kome se prilagođavao i komorski sistem u Vojvodini. Započet je proces privatizacije koji je kasnije sa promenama iz 2000 – te, poprimio i radikalan zaokret u potpunom menjanju svojinskog položaja privrednih i drugih organizacija u privrednoj, finansijskoj i ekonomskoj delatnosti.

Društvena svojina je gubila dominantnu poziciju na putu ukidanja i nestanka u konkurenciji svojinske kategorije, a samoupravljanje kao društveni odnos na kome je razvijano svojinsko pitanje, politički sistem i ekonomska politika zemlje, je otišlo u istoriju.  

Takva istorijska raskršća na putu razvoja zemlje, zahtevaju mudro i vizionarsko vođenje i transformaciju koja bi garantovala kontinuitet rada i razvoja institucije u novim društveno ekonomskim i političkim uslovima. Inspiracija i uporište su nalaženi u višedecenijskoj tradiciji i iskustvima kapitalističkog sistema u kome je stvorena Trgovinsko – zanatska komora.

Političke prilike nakon raspada Jugoslavije su burno manifestovane na prostoru bivše zemlje. Koncepcijske razlike o ustrojstvu države su uslovile burne događaje.

I u takvim uslovima, Privredna komora Vojvodine je nastojala da bude u službi svojih članova, nastojeći da uprkos međunarodnim sankcijama pomogne posrnuloj privredi.

Početkom 1999. na SR Jugoslaviju je izvršena agresija NATO pakta. Srbija je bila ciljna meta napada najveće vojne sile. Najznačajniji privredni, energetski, infrastrukturalni objekti su porušeni i uništeni.

Oktobra 2000 godine, došlo je do promene vlasti u zemlji, koju je preuzela koalicija Demokratske opozicije Srbije.

Sa dolaskom novih vlasti, započet je intenzivniji proces međunarodne deblokade, unutrašnje promene su karakterisali intenzivni procesi privatizacije društvene privrede. Najvrednija preduzeća i kompanije su prešle u privatno vlasništvo, uspostavljan je sistem tržišne privrede, uspostavljani su ekonomski odnosi sa inostranstvom, strane kompanije su ulazile u Zemlju, otpočele su investicione aktivnosti, humanitarni kontingenti su pristizali u zemlju. Veliki broj otpuštenih radnika naglašavao je socijalnu komponentu tranzicionih procesa. Podsticano je privatno preduzetništvo, a razvojna orijentacija je usmeravana ka malim i srednjim preduzećima. Novi standardi koje postavlja savremeni svet u svakom pogledu od proizvodnje i usluga, do komunikacija i predstavljanja, nove tehnologije i informacioni sistemi, zahtevali su celovitu obnovu poslovno – radnog potencijala. Edukacijama za savremena dostignuća, standarde, organizaciju i poslovanje u međunarodnoj zajednici, Evropskoj uniji izgrađivan je primeren i adekvatan sadržaj rada Privredne komore Vojvodine u novim uslovima.

Radeći na sopstvenoj izgradnji, organizacionim formama i sadržaju rada koji su primereni novoj poziciji u Privrednoj komori Vojvodine su vizionarski preduzimane mere na njenoj implementaciji kao značajne institucije privrednog sistema u međunarodne integrativne procese.

Kupljen je najsavremeniji poslovni prostor u Novom Sadu u okviru Master centra koji je sastavni deo ambijenta Novosadskog sajma u kome su locirani mnogi privredni subjekti i činioci sistema, poput Pokrajinskih fondova i hotel, što ovaj objekat čini svojevrsnim centrom privredno poslovnog i kadrovskog potencijala. U ovom objektu su uz najsavremeniju opremu stvoreni  uslovi za funkcionisanje i rad na najvišem nivou kojim raspolaže današnji poslovni svet.

Paralelno je rađeno na sticanju sertifikata ISO 9001/ 2000 koji joj je prvi put dodeljen 2002. Time je PKV među prvima u komorskom sistemu dobila prestižni evropski standard.

Dugogodišnja najtešnja saradnja sa naučnim i obrazovnim institucijama opredeljivala je i primarne zadatke na kadrovskom osposobljavanju i jačanju privrednih činilaca za prepoznavanje i ovladavanje novim tehnologijama, posebno informatičkih i informacionih sistema za potrebe privrede i članova komore, marketinško pozicioniranje institucija, proizvoda i usluga, pojedinaca koji su preuzimali menadžment preduzeća, banaka i drugih činilaca komorskog sistema. 

Zemlje regiona su prirodna odrednica u spoljno trgovinskoj razmeni i budućih poslovnih veza članica komore. Pojedine zemlje Evropske unije su najveći partneri u spoljnotrgovinskoj razmeni Vojvođanske privrede, a zemlje Jugoistočne Evrope i Balkanske zemlje su  potencijali prema kojima komorski sistem ima stalnu inicijativu. Zaključivanjem sporazuma o slobodnoj trgovini CEFTA 2006. stvorene su povoljnije pozicije u trgovini na nivou regiona, a Privrednoj komori Vojvodine dat sadržaj na kome će se kontinuirano angažovati u praćenju, sagledavanju i otklanjanju svih prepreka na putu slobodne trgovine.

Poseban značaj na planu među regionalne saradnje ima koncepcija integracije u Dunav – Kriš – Moriš – Tisa (DKMT). Privredna komora je po drugi put predsedavajući foruma predsednika Euroregije DKMT. U okviru aktivnosti na međunarodnom planu značajne su aktivnosti u okviru „Dunavskog biroa“, projekti poput Seenet Most – Regija Toskana i Regija Friuli Venecija Đulia, Most saradnje između komora u kojoj se povezuju komore Slovačke, Mađarske, Rumunije i Srbije. Uz ove projekte zapažene su inicijative i aktivnosti koje se upućuju i uspostavlajju sa partnerima iz Italije, Nemačke, Francuske, Švajcarske, Rusije, Ukrajine, Belorusije, Indije i Kine.

U okviru međunarodne saradnje, Privredna komora  Vojvodine, posebno podstiče svoje članove za učešće na izložbama, organizujući nastupe na sajmovima u Evropi i koordinirajući njihove nastupe na sajmovima u zemlji. Sajamski nastupi naših privrednika u zemlji i inostranstvu u organizaciji Komore su predstavljali značajnu podršku posebno malim i srednjim preduzećima.                

Nezaobilazni evropski tokovi razvijali su potrebu o lepom i kvalitetnom kao motivu u trgovini i posebno kao značajnu konkurentnu prednost. To je doprinelo ideji, a potom uspešnom projektu sa kojim je Privredna komora Vojvodine već desetak godina podsticala primenu i razvoj industrijskog dizajna u svim sferama privrede. Tako je uspostavljena prestižna nagrada „Dobar dizajn“, koja se tradicionalno dodeljuje uspešnim dizajnerima i preduzećima na priredbama Međunarodnog novosadskog poljoprivrednog sajma.    

Kada se radi o stimulisanju i valorizaciji izuzetnih rezultata i dostignuća u privredi i poslovanju, „Nagrada Privredne komore Vojvodine“ je stekla status najznačajnije u toj konkurenciji, što pokazuje i nivo autoriteta i poštovanja koje uživa kod svojih članova. Ona je postala najbolja legitimacija nagrađenim za sopstveno predstavljanje u svetu posla.

 Stavljajući se u službu interesa svojih članova i kao važan činilac privrednog i poslovnog sistema, Privredna komora Vojvodine je u stalnom praćenju najznačajnijih aktivnosti poput pravnih i institucionalnih reformi u privredi, privatizacionim tokovima, reformi u javnim preduzećima putem restruktuiranja. Predmet njenog interesovanja su i procesi harmonizacije donetih zakonskih propisa, reforme u bankarskom sistemu i osiguravajućim organizacijama i uspostavljanje saradnje sa inostranim partnerima u cilju stvaranja povoljnijeg ambijenta za investiranje i poslovanje privrede u svrhu povećanja proizvodnje i izvoza i porasta konkurentnosti naših proizvoda na inostranom tržištu.

U strukturi Vojvođanske privrede dominantno mesto pripada agraru, poljoprivrednoj delatnosti i prerađivačkoj industriji. Razumljiv je interes članica da se prilike u toj granskoj privredi svestrano prate, analiziraju, ocenjuju i na osnovu toga pokreću inicijative i predlažu mere nadležnim državnim organima za njeno unapređenje. Komora se uvek zalagala za poboljšanje ekonomskih i tržišnih uslova, sa težnjom da preduzeća iz oblasti agrarne privrede budu sposobna da se integrišu u Evropske ekonomske tokove i da se osposobe da izdrže konkurenciju sa Evropskim proizvođačima. To je podrazumevalo stalno unapređivanje i poboljšanje kvaliteta naših proizvoda, iz čega proizilazi potreba uvođenja i primene svih potrebnih standarda i propisa kvaliteta i principa proizvodnje zdravstveno bezbedne hrane.    

U prioritetu rada Privredne komore Vojvodine su privredne grane koje po tradiciji, resurskim potencijalima, profitabilnosti pripadaju razvojnim privredama. Uz poljoprivrednu, prehrambenu industriju i vodoprivredu, značajne su energetika i hemijska industrija,metalna, tekstilna i kožarsko – prerađivačka industrija, kao i stalni sadržaji koji tretiraju šumarstvo i industriju prerade drveta i celuloze, građevinarstvo, industriju građevinskog materijala i projektovanje.

U Privrednoj komori Vojvodine smatraju da je turistička privreda budućnost regiona. Ugostiteljstvo ima tradiciju, a sve je više opština koje se okreću svojim resursima turističke sadržine, kao razvojnoj privrednoj grani. Zbog toga su posebno podržavana izdanja na CD poput „Turizam Vojvodine“ i „Dvorci Vojvodine“ u režiji Privredne komore Vojvodine.   

U okviru ukupnih aktivnosti, komorski sistem sve veći značaj i tretman u svom delovanju posvećuje preduzetnicima, malim i srednjim preduzećima koja su u budućoj strukturi privrede Vojvodine težišni strateški pravac. A kada se radi o podršci snažnijem uključivanju žena u proces rada podsticano je žensko preduzetništvo.

Uz pomenute prioritete u privrednim i poslovnim delatnostima Privredne komore Vojvodine, trgovina, saobraćaj i veze, grafička delatnost, izdavačko i novinsko izdavačka delatnost i kinematografija, komunalno stambena privreda i urbanizam su područja rada koja su imala svoje mesto u komorskom sistemu, njegovom angažmanu i doprinosu odnosima koji su uspostavljani.

 Informacioni centar Privredne komore Vojvodine se razvija i profiliše u okviru informacionog sistema „Sistem podrške odlučivanju PKV“, saglasno informacionim zahtevima, sopstvenim interesima i interesima relevantnih subjekata zainteresovanih za uključivanje u ovaj sistem.

Komora ima svoju stalnu prezentaciju na internetu na adresi: www.pkv.rs, koja je postala mesto okupljanja privrednika, poslovnih ljudi koji u međusobnom forumskom radu razmenjuju poslovne informacije i ostvaruju svestranu komunikaciju.

Funkcionisanje komorskog informacionog sistema omogućava intenzivniju eksploataciju baza podataka Informacionog sistema Privredne komore Srbije.

Uz CD izdanja u oblasti turizma, domaćoj i stranoj javnosti su stavljeni na uvid CD izdanja „Privredni informator“, Promotivni film o PKV, zatim „Izvoznici“ i neka duga izdanja.

Privredna komora ima svoju Službu za opšte i zajedničke poslove i službu računovodstva koje opslužuju organe i forme organizovanja Privredne komore Vojvodine.

Privredna komora Vojvodine ima svoje organe i to najviši organ Skupštinu PKV, Upravni odbor i Nadzorni odbor i Predsednika Komore.

...

 

Tradicionalne manifestacije

U godinama svoga postojanja Komora se opredelila da putem odredenih manifestacija sacuva od zaborava sve one vrednosti i sve one lisnosti, koje su doprinele ugledu i afirmaciji nase kuce.

Pored vec ustanovljenih tradicionalnih nagrada i priznanja koje Komora dodeljuje svake godine, prezentacija uspesnih preduzeca, savetovanja i skupova koje organizujemo, navescemo samo one najznacajnije sa kojima dostojno i adekvatno obelezavamo protekle godine svoga rada.

Nagrada ''PRIVREDNE KOMORE VOJVODINE ''

Ovo tradicionalno priznanje dodeljuje se od 1964.godine za znacajna privredna ostvarenja preduzecima i pojedincima, koji su svojim rezultatima rada doprineli ukupnom razvoju privrede Vojvodine a time i citave zemlje.

Nagrada Privredne komore Vojvodine uvek je bila a i danas je veliki podstrek za postizanje novih poslovnih uspeha.

Ove godine je dodeljujemo 38 put.

Nagrada ''DOBAR DIZAJN''

Nagrada se dodeljuje na svakoj sajamskoj manifestaciji radi afirmisanja i promovisanja industrijskog dizajna, kao znacajnog elementa konkurentnosti proizvoda na trzistu, a obuhvacene su sve privredne delatnosti.

Nagraduju se najuspesnija dizajnerska resenja, a ovo priznanje podsticajo deluje na unapredenje i razvijanje industrijskog dizajna.


''PERLA''

Ovom manifestacijom se afirmisu najuspesnija preduzeca sa iznadprosecnim postignitim poslovnim rezultatima u privredi Vojvodine.

PRIZNANJE ZA KVALITET UGOSTITELJSKIH I TURISTICKIH USLUGA

Dodeljuje se svake godine hotelu, motelu ili pansionu, restoranu i turistickoj agenciji u okviru odrzavanja Medunarodnog sajma lova, ribolova, sporta i turizma, koji su pokazali najveci nivo kvaliteta usluga u ugostiteljstvu i turizmu.